Smr­ću Bal­še Tre­ćeg Đur­đe­vi­ća, 1421. go­di­ne, sta­ra vla­ste­o­ska po­ro­di­ca Đu­ra­še­vi­ća –Cr­no­je­vi­ća, či­ji su čla­no­vi još u do­ba srp­skog car­stva bi­li na vi­so­kim po­lo­ža­ji­ma, po­sta­je ta­da va­žan či­ni­lac u dru­štve­nim zbi­va­nji­ma u Ze­ti. Lješ Cr­no­je­vić je voj­vo­da de­spo­ta Ste­fa­na i sa bra­tom Đur­đem, ta­ko­đe voj­vo­dom, sto­lu­je u utvr­đe­nom gra­du Ža­blja­ku, na­zva­nom po nji­ma Ža­bljak Cr­no­je­vi­ća, bli­zu ušća ri­je­ke Mo­ra­če u Ska­dar­sko je­ze­ro. Ka­ko je vre­me­nom sla­bi­la moć De­spo­to­vi­ne, Cr­no­je­vi­ći su se sve vi­še osa­mo­sta­lji­va­li. Na zbo­ru 1445. go­di­ne, odr­ža­nom na Vra­nji­ni, Cr­no­je­vi­ći su za­u­ze­li pr­vo mje­sto me­đu ta­da­šnjim ve­le­mo­ža­ma i pr­va­ci­ma. Mle­tač­ko po­kro­vi­telj­stvo bi­lo je sa­mo no­mi­nal­no, pa je Cr­no­je­vi­ći­ma pru­ža­lo ve­će mo­guć­no­sti sa­mo­stal­nog upra­vlja­nja ze­mljom, rje­ša­va­nju po­li­tič­kih pi­ta­nja, ot­kla­nja­nja te­ško­ća u us­po­sta­vlja­nju dr­žav­nih in­sti­tu­ci­ja, cr­kve­ne or­ga­ni­za­ci­je i umjet­nič­ke dje­lat­no­sti.
Cr­no­je­vi­ći su od­u­vi­jek po­ka­zi­va­li ve­li­ki in­te­res za ži­vot cr­ka­va i ma­na­sti­ra, pa su se sta­ra­li da ih odr­že i na Ska­dar­skom je­ze­ru i su­prot­sta­ve se na­di­ra­nju Ri­mo­ka­to­lič­ke cr­kve, ko­ja je ta­da agre­siv­no na­stu­pa­la pre­ma pra­vo­slav­nim vjer­ni­ci­ma i Cr­kvi. Bri­nu­li su o zet­skom mi­tro­po­li­tu, ko­ji je sa Pre­vla­ke, sti­gao u Ma­na­stir Kom. Sem to­ga, oni sa­mi po­di­žu mno­ge cr­kve i ma­na­sti­re i u to vri­je­me su u Ze­ti je­di­ni pra­vi po­kro­vi­te­lji Pra­vo­slav­ne cr­kve. Na umjet­nič­kom po­lju po­ja­vi­li su se od­mah po­sli­je smr­ti Bal­še Tre­ćeg i iz­gu­bi­li ka­da su Tur­ci osvo­ji­li Cr­nu Go­ru 1496. go­di­ne. Nji­ho­va umjet­nič­ka dje­lat­nost mo­že se po­di­je­li­ti na dva pe­ri­o­da. U pr­vom, ko­ji ob­u­hva­ta vri­je­me vla­da­vi­ne Iva­na Cr­no­je­vi­ća, usred­sre­đe­ni su na iz­grad­nju utvr­đe­nih gra­do­va i ma­lih jed­no­brod­nih cr­ka­va u nji­ma. Ta­da po­di­žu i ma­tič­ni ma­na­stir na ostr­vu Kom, oko dva ki­lo­me­tra za­pad­no od svo­je pre­sto­ni­ce Ža­blja­ka. U dru­gom pe­ri­o­du po­ka­zu­ju ve­će am­bi­ci­je da kao po­sled­nji sa­mo­stal­ni vla­da­ri obi­lje­že svo­ju vla­da­vi­nu zna­čaj­ni­jim ma­na­sti­ri­ma i cr­kva­ma.
Ma­na­stir­ska cr­kva na Ko­mu po­sve­će­na je Us­pe­nju Bo­go­ro­di­ce i po­di­gli su je Đu­rađ i Lješ Cr­no­je­vić iz­me­đu 1415. i 1427.go­di­ne. Ona im je po­slu­ži­la i kao grob­na cr­kva u ko­joj su i sa­hra­nje­ni. U cr­kvi su če­ti­ri gro­ba je­dan po­red dru­gog. Dva ima­ju nat­pi­se. Na Lje­še­vom gro­bu, na obič­noj plo­či je na­pi­sa­no: „Sia plo­ča, de­spo­ta Ste­pa­na vo­e­vo­de mu, Lje­ša Cr­no­je­vi­ća”. Po­red Lje­še­vog, i grob „go­spo­đe Ma­re”, ta­ko­đe, ima nat­pis. Je­dan od dva gro­ba bez nat­pi­sa vje­ro­vat­no pri­pa­da kti­to­ru cr­kve, a to je Đu­rađ Cr­no­je­vić, Lje­šov brat.
Ve­li­ka ma­na­stir­ska por­ta je oivi­če­na ka­me­nim zi­dom u ko­me je bi­lo ne­ko­li­ko ma­na­stir­skih zda­nja. Po­red is­toč­ne pro­sto­ri­je je sta­ri ulaz u man­stir od is­kle­sa­nog ka­me­na. Oči­gled­no je da su ove gra­đe­vi­ne sa­gra­đe­ne u vri­je­me po­di­za­nja ma­na­sti­ra u XV vi­je­ku. Ma­na­stir ni­je du­go in­ten­ziv­no ži­vio, jer su pa­dom Ža­blja­ka 1478. go­di­ne Tur­ci bi­li u ne­po­sred­nom su­sjed­stvu, ta­ko da već 1485. go­di­ne Ivan Cr­no­je­vić, u po­ve­lji o osni­va­nju Ce­tinj­skog ma­ni­sti­ra pri­la­že ma­na­sti­ru Sve­te Bo­go­ro­di­ce na Ce­ti­nju sva ima­nja ko­ja su ne­ka­da pri­pa­da­la cr­kvi na Ko­mu. Ipak, to ni­je bi­lo i de­fi­ni­tiv­no na­pu­šta­nje ma­na­sti­ra, jer je od 1520. go­di­ne ma­na­stir opet ak­ti­van, da bi to­kom XVII i XVI­II vi­je­ka go­to­vo po­tup­no za­pu­stio.
U ma­na­stir­skoj cr­kvi na Ko­mu sa­ču­va­no je ne­što ži­vo­pi­sa, onog iz vre­me­na po­di­za­nje cr­kve i dru­gog iz XVI vi­je­ka. Cr­kva je po­sli­je po­di­za­nja sva­ka­ko bi­la ži­vo­pi­sna, ali je to sli­kar­stvo uni­šte­no. Osta­la je oču­va­na je­di­no fre­ska Bo­go­ro­di­ce sa li­kom Hri­sta Mla­den­ca na gru­di­ma. Ne­ma sum­nje da je ma­na­stir Us­pe­nja Pro­sve­te Bo­go­ro­di­ce na Ko­mu po­sje­do­vao mno­ge iko­ne i dra­go­ci­je­no­sti, ko­jim su ga Cr­no­je­vi­ći da­ri­va­li. Ni­šta od sve­ga to­ga ni­je sa­ču­va­no. Si­gur­no su po­sli­je pa­da Ža­blja­ka te iko­ne i dru­ge dra­go­cje­no­sti pre­ne­se­ne u Ce­tinj­ski ma­na­stir o če­mu sve­do­či Đur­đe, sin Iva­na Cr­no­je­vi­ća.
U svom vre­me­nu ma­na­stir je ži­vio svo­jom pu­no­ćom. Bi­lo je to do­ba ka­da nam je ma­na­stir bio dr­ža­va, a ol­tar pre­sto. Ovaj ma­na­stir ni­je mo­glo mi­mo­i­ći no­vo do­ba soc­re­a­li­zma, ka­da su ma­na­stir i cr­kve ra­za­ra­ni i za­tva­ra­ni za na­rod, a otva­ra­ni za sto­ku. Autor ovih re­da­ka je 1970. go­di­ne sa prof. dr Jo­va­nom S. Daj­ko­vi­ćem od­nio fo­to­gra­fi­ju ma­na­sti­ra Kom (kao i dru­gih ma­na­sti­ra sa obo­da Ska­dar­skog je­ze­ra) ocu Ju­sti­nu Po­po­vi­ću ko­ji je ka­da ih je po­gle­dao, za tre­nu­tak po­ku­šao sa­kri­ti svo­je su­ze od na­ših po­gle­da i na­kon par mi­nu­ta ka­zao: „Bog sve vi­di i sve pra­šta”. Pre­po­dob­ni otac Ju­stin noć je pro­veo u raz­go­vo­ru sa fo­to­gra­fi­ja­ma. Ka­zao nam je da mu je noć bi­la du­ga.
Kra­jem XX vi­je­ka, tač­ni­je 1998. go­di­ne uz bla­go­slov mi­tro­po­li­ta cr­no­gor­sko-pri­mor­skog Am­fi­lo­hi­ja, ob­no­vljen je mo­na­ški ži­vot u ma­na­sti­ru ko­ji da­nas „ži­vi” svo­jom pu­no­ćom, jer ži­vot u nje­mu bu­di na­šu svi­jest i sa­zna­nje ko smo i od ko­ga smo. Ono što se ne mo­že za­o­bi­ći i ne smi­je za­bo­ra­vi­ti je da je u Ma­na­sti­ru Kom 31. ja­nu­a­ra 1831. go­di­ne od pri­zren­skog mi­tro­po­li­ta za­mo­na­šen, ru­ko­po­lo­žen i pro­iz­ve­den u čin ar­hi­man­dri­ta Ra­de To­mov. Ina­če, Ska­dar­sko je­ze­ro sa svo­jim ma­na­sti­ri­ma ima zna­čaj­no mje­sto i ulo­gu u srp­skoj du­hov­no­sti i cr­no­gor­skoj dr­žav­no­sti. Šest vje­ko­va po­sto­ja­nja Ma­na­sti­ra Kom sva­ka­ko pri­pa­da sla­vi i po­no­su Mi­tro­po­li­je cr­no­gor­sko-pri­mor­ske. Zna­čaj­no je na­ve­sti da je Ma­na­stir Kom za ple­me Ce­klin du­go bio ama­net i za­vjet.
Kr­sto J. Pe­jo­vić